Apu!


Tekst je pisan po istinitoj priči.

Ne tako davno, u Tajlandu, živeli su, I dabome, I sada žive – Anuman I Achara. Jedan skromni bračni par koji je već dugo vezan, od malih nogu. Uzeli su se kada je Anumanu bilo 27 a Achari 26 godina. Nije to bio problematičan brak, jako su dugo zajedno iz prostog razloga što se poprilično razumeju, I jako vole. Bilo je tu jako puno problema I svađa ali svaka je dobila svoju tačku, jer su dovoljno jaki, I prosto.. jedno za drugo.

Svima su bili prijatni, I svako bi im pozavideo, ili bar iskreno – čestitao na blagostanju.
Ali, njihov brak u sledećih par godina, mučio je jedan problem. Želeli su dete, a ono nikako nije bilo na pomolu. Stalno su sedeli kod doktora koji je neprestano govorio da gospođa ima mogućnost, već ih jednostavno neće.wi+win_blog_321

Vremenom to je uvodilo bespotrebnu presiju I dosta ih zamaralo. Rešili su da to utišaju na neki način. Dogovorili su se da kupe psa.

Bio je to prelepi, široki, tamni rotvajler. Prekog pogleda na bilo koga ko bi se suprotstavio njegovom Anumanu. Mnogo ga je voleo. Anuman je izabrao njega od svih ostalih pasa u internatu iako je on bio sav prljav I zapušten. Veterinar koji je načelnik tog azila je rekao da čak nije ni pregledan I da mu nikako ne preporučuje tog psa ukoliko nije spreman da da dosta novca na preglede, koji možda I ne uspu jer je pas na izdahu snage.

Kada je stigao kući bio je izmučen I slabašan. Jedva je okretao glavu I oči su mu bile pune suza. Naveče bi urlikao od nekih bolova koje ni sam Anuman nije mogao da identifikuje. Nije znao šta mu je I zašto je u takvom stanju, a veterinari su rekli da ne žele da razgovaraju bez vrlo neprimernog avansa jer je pas vidno bolestan.

Anuman nije želeo da im veruje. Voleo je Apua više nego bilo šta na svetu. Achara je kadkad bila I ljubomorna na Apua, mada je sve više bila sa njime, jer je on bukvalno postao – novi član porodice. Jako su ga zavoleli i nisu želeli da odustanu od njega.

Kako je vreme prolazilo, Apu se potpuno oporavio. Izgleda da je bio bolestan zbog toga što mu nije odgovarala hrana u azilu koja je još više dotukla njegovo zdravstveno stanje pre toga. Polako ali sigurno, svi njegovi mišići počeli su da se ističu i postajao je to jedan opasni rotvajler, sa svim pratećim moćnim karakteristikama ove rase.

Pratio je sve u kući. Sve njušio. Sve ga je zanimalo. Bio je u punoj snazi, i bio potpuno zahvalan svojim vlasnicima koji su verovali u njega. Zbog Anumana, zapravo, ostao je živ. Spavao je ispod njihovog kreveta i sprečio 3 pljačke njihove kuće. Jedna od tih je bila sa oružanim banditima koji su greškom u njihovom domu tražili neki ogroman novac. Apu ih je rasterao, od njegovih besnih zuba i nakostrešenog lica pobegli su glavom bez obzira, zaboravivši da mogu da opale iz tih pištolja. Jednog pljačkaša, Apu je čak i uhvatio i dovukao do sobe koliko je bio moćan. Vukao je nesrećnika sve od bašte a ostalo društvo mu se razbežalo. Anuman mu je rekao da briše i da se više nikada ne pojavi, kako je i bilo.

Sve u svemu, Apu, postao je jedan moćan i ugledan pas tog kraja. Njihova dika i veliki ponos. Ništa bez njega nije bilo zamislivo. I sigurnost je bila na nivou na kojem nije bila nikada. Njegove divne oči svetlele su ispod kreveta svaku noć dok su oni brižno spavali, i čekale. Uvek čekale.BETA_VON_SIKI_ROTTWEILER

Svako jutro donosio je novine sam, otvarao vrata i zatvarao. Jednom je zaskočio čak na komšijino drvo i skinuo mačku sa drveta koju su vatrogasci pokušavali da spasu. Bio je to neverovatan pas. Strašno inteligentan, i neprocenjivo zahvalan svome gazdi, koji mu je pružio šansu za život.

Sledećeg leta, desilo se nešto važno u njihovim životima. Bio je to mali Štefan. Muško. Dobili su dete nakon toliko isčekivanja. Bili su presrećni i vremenom su zapuštali Apua.
Apu je sve to razumeo. Nije bio mnogo ljubomoran ali je sve više bio sam. Niko ga više nije mazio i grlio u dnevnoj sobi. Čak su ponekad zaboravljali da mu ostave vrata na ulazu pa je spavao napolju. Ali uvek je bio tu, razumeo je svoje gazde. Nije sumnjao u njihovu ljubav, nije je nikada dovodio u pitanje.
Mali Štefan je ipak bio mnogo manji i baš.. kao on kada je tu tek došao. Bilo mu je drago što je Anuman tako širokog srca. Svako veče sedeli su njih troje i Apu koji ih je posmatrao, srećni što im sve ide kao u snu.

Jednog vikenda, okupilo se neko Anumanovo društvo i zapalio se opasan roštilj. Bilo je pića, slatkoga, svega. Fine pesme, dobre zabave. Mali Štefan, bio je ostavljen u kolevci na spratu. A Apu je lutao po kući od dosade.
U jednom trenutku Anuman je krenuo hodnikom završavajući neku nedovršenu rečenicu prijatelju i nastavljao prema izlazu kuće da donese još ćumura. Video je na sred dnevne sobe Apua kako stoji krvavih usta i nakrivljene glave.. Savijao je šape i brisao krv o pod, kada je Anuman uočio i nešto kao slomljeni i istegnuti vrat sa strane, ispod stola. Anuman je bio zabezeknut i pomislio je ono najgore!

Da li je moguće da mu je Apu rastrgao Štefana?! Svi oni dani zapostavljanja Apua sada su mu prošli kroz glavu.. Od besa je kroz nekoliko sekundi ušao u svoju radnu sobu, izvadio pištolj iz stola i spucao tri metka u Apua koji je jecao dok nije dobio i 4. koji ga je konačno dokrajčio.
Svi su se okupili u sobi i uznemireno posmatrali događaj. Nije više bilo muzike. Svi su uznemireno krenuli ka sobi na spratu da nađu Štefanov leš. Uz stepenice je svud bila krv, sve do Štefanove sobe. Kako je Anuman uleteo u sobu, uočio je krvav krevetac. Bio je sav prestravljen i uplašen. Drhtao je od stopala do glave. Kao da sve ovo vreme od trenutka kada je uočio Apua sa vratom svoga sina u ustima nije bio živ.

Munjevitom brzinom, nageo se da pogleda da li je Štefan u redu i šta mu je nesrećni Apu uradio, ali Štefan je sedeo u lokvi krvi.. i dirao ručicama dugačke jezive delove zmije koja je bila rastrgnuta na komade i pobacana po celoj sobi. Štefan nije bio ni pipnut. Kada ga je Anuman pogledao sa polumrtvom facom i suzama do vrata, Štefan se nasmejao i nešto promrmljao i rekao „APU!“ Muk.

Anuman je pao pored kreveca naslonivši se na njega i počeo da plače. Kroz jecanje je kleo sebe i svoje ruke i posmatrao hrpu prijatelja kojima ništa nije jasno ali su ga tužno gledali, poneki čak i u suzama, kada su shvatili, šta se zapravo dogodilo.
Silazivši jezivim sporim hodom u prizemlje, video je svog jedinog i najiskrenijeg prijatelja. On mu nikada ne bi uradio to što je Anuman njemu, verovao bi Anumanu. Kao što je uvek verovao, tražio je objašnjenje, nikada nije pravio osudu. Ležao je u dnevnoj sobi baš na onom mestu gde je izdahnuo posle četvrtog bezdušnog i besnog metka u lokvi krvi ponosan, jer je ispunio svoj zadatak. Spasao je život, bar onom ko je naslednik njegovog spasioca, i čoveka kojem duguje sve.

A njegova ljubav? Ostaće besmrtna. Njegov život, nikada mu ni nije bio toliko važan kada je Anuman bio u pitanju ili bilo šta vezano za njega. Njegova ljubav i duša, živeće kroz Štefanove oči, sve do poslednjeg daha a iskrenost neupitna. Baš onakva, kakva treba da bude.

 

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s