Nauko, pomozi!


Da li Vam se čini da je odjednom previše fakultetlija? Kako to da se samo kroz par godina celokupno stanovništvo Srbije opredelilo za stav – da  je fakultet obavezan kao osnovna i srednja škola? Da li je stvarno obavezan? Ako smo toliko pro-naučno orijentisani, zašto je i dalje procenat fakultetski obrazovanih stanovnika naše zemlje manji od 5%?

Srbija_okruzi_de_jure_Feb08

Kako sam i sâm deo ovog vremena u kojem se neprestano odvijaju vrlo nenormalne i neprilične stvari u različitim sferama društva, postao sam svestan postojanja raznolikih skrivenih sistema koji nisu vidljivi baš golim okom i kraćim posmatranjem, ali se nakon malo samostalnih zaključaka i logičnog razmišljanja mogu vrlo jednostavno otkriti i definisati kako kojom svrhom postoje, tako i dokle i na koji način je ostvareno njihovo postojanje. Zapravo, i sami zaključujemo da su određeni sistemi napravljeni isključivo kako bi uništili one druge i obratno, kao i da ništa skoro da nema iskrenu funkciju bez nekog kapitalnog ili materijalnog značaja koji ima za cilj neku vrstu profita, ma kog da je tipa taj profit. Jedan od tih sistema ima funkciju koja mene jako boli i obezvređuje, zajedno sa svim ljudima koje znam, mojom zemljom i svim ljudima u njoj.
Taj sistem je sistem razaranja visokoobrazovnih ustanova. Detaljno, i iz korena.

 

To je vrlo zanimljiva i važna tema koju, koliko sam primetio niko ili malo ko vodi u ovoj državi. Pre svega, širokoj masi koja je iz godine u godinu sve veća moramo postaviti pitanje:„Zašto fakultet? Zašto moraš fakultet i ko je to rekao prvi?“

 

Stvar kako sam i rekao, iz godine u godinu negde od 2011.-te postaje sve više delikatna. Fakulteti su sa sve više prijavljenih brucoša iz neobjašnjivih razloga prostom društvenom fizikom. Odakle toliki nalet na fakultete? Ko je ove ljude obmanuo informacijama, i kojim? Da li je fakultet poput sinonima u rečniku zapravo „obećani posao“? Ili su fakulteti postali toliko laki da ih može završavati baš bilo ko?

Posebno bih istakao par stvari, koje su nam verovatno poprilično logične ako se ovako bliže sagledaju, ali se ne spominju i često se samom politikom društva i očigledno nečijim zlim interesom zataškavaju i zaobilaze.
Ove stvari, stavio sam u  sledeće tri teze:

 

  1. DANAŠNJI NAČIN SHVATANJA FAKULTETA UOPŠTE.
    • Neverovatno je kolika količina studenata uopšte ne razume šta predstavlja institucija koja se naziva fakultet, ko su ljudi koji u njoj rade i šta predstavlja karijera koju mogu da izgrade nakon uspešno obavljene obuke u ovoj ustanovi.
      Faktički, deo su ustanove svojom pojavom i prvim koracima kroz hodnik fakulteta, deo su ustanove sedeći unutar njegovih amfiteatara i čekajući red na šalteru, ali suštinu značenja i uopšte značenje te ustanove, šta to ona zapravo jeste niti znaju, niti ikada dovode u pitanje baš kao da je to pitanje suvišno što zapravo nije. Da bih bio deo nečega moram vrlo jasno da razumem šta je to čega sam deo.

      • Profesori na fakultetu nisu samo nastavnici.
        Zapravo, profesori na fakultetima (govorim naravno o državnim) uopšte ni nisu nužni nastavnici u današnjem vremenu. To su državni naučni radnici koji su praktično naučnici, pre svega, pa onda i profesori i nastavnici koji su zaduženi za predstavljanje i prenošenje znanja u okviru fakulteta.
      • Ispiti nisu kontrolne vežbe.
        Neverovatna je količina varanja, prepisivanja i lažiranja ispitnih zadataka u okviru bilo kojeg fakulteta. Varanje je i ranije postojalo i čak bilo prihvaljivo, ali, to je bio slučaj, naglasio bih, u sistemu gde se fakultet tretira kao produžena srednja škola. Pa bi, samim tim, ovakav čin bio nužan, pa čak i „logičan“. Ovom tezom, naravno, ne dovodi se u pitanje samo ime i kredibilitet fakulteta sutradan kada student iz „tog i tog“ fakulteta napravi grešku ili pokaže izbečenu facu jer uopšte ne kapira šta mu je zadatak.
      • Pedigre nije nužan?
        Zanimljiva stvar u ovom nerazumevanju studenata „šta zapravo predstavlja ustanova fakultet“ i u stvari dokaz ove moje priče je i samo ophođenje studenata prema ljudima koji su usmerivačinjihovih karijera – profesori, asistenti, saradnici u nastavi..
        Bezobrazno i nonšalantno ponašanje, psovanje, oslovljavanje sa „ti“ ljudi koji su debelo zagrejali stolicu da bi sedeli tu ispred Vas i na Vas trošili vreme samo su neki od dašaka koje ova umetnost degeneracijemože da dozvoli. Mnogi ljudi koji dođu do statusa da studiraju na fakultetu (što je danas, na žalost, baš svima dostupno) , očigledno su preskočili onu školu koja se „završava“ pre osnovne škole i vrtića, a to je kućno vaspitanje.
      • Predavanja nisu čas kao u srednjoj školi.
        Mada je jasno da sam celom pričom hteo da provedem tezu da „FAKULTET NIJE SREDNJA ŠKOLA NITI NASTAVAK SREDNJE ŠKOLE“ moram napomenuti i ovu tezu posebno.
        Bolonja, osim svih ostalih stvari koje je uvela kao negativne stavke u školovanje i pobrinula se za razaranje fakulteta u našoj državi, načinila je predavanja iliti „časove kao u školi“ kako ih mnogi pogrešno shvataju, a za šta nisu krivi jer stvarno tako izgledaju – obaveznim!
        Ovo rezultat daje amfiteatar sa kapacitetom od 600 mesta i žamor ljudi, koji su zalutali, a koji onemogućuju rad ljudima koji su tu sa razlogom.
      • Predavač nije nastavnik koji Vas pušta u wc.
        Koncept funkcionisanja predavanja na fakultetima je daleko drugačiji od onog u srednjim školama. Kako se sâm termin fakultet meša sa terminom obične škole, što je verovatno i cilj neke eksponencijalne funkcije obezvređivanja naučnih ustanova, mešaju se i pojmovi kao što je ova teza. Profesor, predavač (može biti i asistent ili neka vrsta saradnika u radu fakulteta) uopšte ne predaje i ne drži predavanje isto onako kako to rade ljudi u srednjim školama. U smislu, profesor nije tu da smiruje žamor, nije tu da se prepire, nije tu da propituje i daje jedinice i petice, nije tu da se bori sa masom ljudi ispred njega. Profesor je tu da prezentuje deo gradiva koji ćete morati kasnije, isto tako kao on, ali u manjem obimu, da reprodukujete ne bi li dokazali da ste savladali materiju koji predmet (deo Vaše celokupne priče gradiva o struci) sadrži.
        S tim u vezi sam i šaljivo smislio naslov ove teze, iz razloga što je mnogim osnovnim elementima fakulteta, a to su studenti, ova teza vrlo konfuzna jer im je mozak i dalje u srednjoj školi a holivudska realnost ne dopušta da shvate da se ta atmosfera, pravila i okruženje u potpunosti promenilo kročivši u zgradu fakulteta.
Fakultet_elektrotehnicki_u_beogradu_ulaz
Na slici: Tehnički fakulteti Univerziteta u Beogradu
    • BOLONJA
      • Bolonja je zvanični naziv za plan potpunog uništenja visokog školstva u svim učenim i visokoobrazovanim zemljama. Ona uvodi zakone koji izjednačavaju naučni kadar sa ljudima koji imaju praktično srednju školu. Uvodi zakone u kojima je nemoguća diskvalifikacija ljudi koji nisu prikladni za nauku, ljudi koji ne ispunjavaju uslov i samim time obezvređuje i dovodi u pitanje celo značenje i poentu samog fakulteta. A kao posebnu tragediju, dovodi u pitanje i kredibilitet fakulteta za one studente koji nisu polagali po bolonji, dakle – koji nisu podložni prozivkama i ostalim činjenicama koje se pripisuju današnjim budućim inženjerima, pravnicima, političarima i sl.
        „Čekaj, ako će na kraju svi da prođu, zašto da učim?!“ – često vrlo logično pitanje koje je dokaz teorije prisustva Bolonje u visokom školstvu konkretno naše zemlje.
      • Naš državni sistem – konkretno, radi još jednu interesantnu i neprimetnu stvar kako bi doprineo slabljenju visokoškolskih ustanova i omogućenju konačnog cilja a to je – zatvaranje svih državnih fakulteta i apsolutna dominacija privatnih fakulteta. Budućnost je totalna globalna utopija, neznanje, nefunkcionalnost i lakša dominacija svetom nad još glupljom masom pod kojom će biti svrstan i onaj mali procenat ljudi sa fakultetskim diplomama koji je u srbiji 2009.-te godine bio 7% a danas je svega 5%!
        *zašto kažem Naš državni sistem – konkretno…? Zato što u drugim državama postoje drugačiji sistemi pa se njihova manipulacija odvija na drugačiji način i drugačijim tipom primesa.

        Ovaj „neprimetni sistem“ se sprovodi na sledeći način:

        • Preopterećivanje naučnih radnika naučnim radovima i učešćem u nauci u sklopu države u kojoj nauka praktično nema nikakav značaj.
          Rezultat ovoga je nestabilno funkcionisanje nastavnih veština profesora fakulteta iz razloga što imaju enorman pritisak na postojanje njihove radne funkcije koja je stalno pod znakom pitanja. Samim time što svaki profesor svoje radno mesto mora da očuva kao što npr. ažuran student želi da očuva svoj prosek redovnim radom, postavlja se pitanje koliko je profesor zaista sposoban da pored sopstvene borbe za svoje radno mesto ima mesta za sve ostale teze koje bolonja preporučuje, koliko ima mesta za razvijanje veština predavanja i koliko ima strpljenja za ono što je, složićemo se najvažnije – studente?
          Ovo prepoterećivanje visokog kadra i to na ovakav način, očigledan je pokušaj da se izdejstvuje da se ovaj kadar desetkovanjem naučnih radnika i zaustavi njegova popularnost i mesto u društvu koje zaslužuje, samim time, što čitavo društvo zavisi od njegove pozicije.
        • Preopterećivanje smena, godina, smerova, modula većim masama, a manjim usmerenjima.
          Možda niste primetili ali sve je manje smerova i sve manje profesora jer država za ovo „nema novca“.
        • Smanjivanje plata najvišem naučnom kadru radi očuvanja budžeta.
          Biti naučnik je ogromno odricanje. Da li zaista bilo ko u Srbiji može da bude motivisan da bude naučnik ako sagleda realnost u kojoj će biti ako odabere ovaj put? To je kao kada kupujete bombonjere istih cena a potpuno različitih kvaliteta, isti osećaj. Zašto bi ste kupovali bombonjere koje su manjeg kvaliteta a isto koštaju kao i one koje su višeg kvaliteta dok pritom obe kutije možete da pronađete na istoj polici i u istoj prodavnici?
          Zašto bih izabrao toliko težak posao a tako mizerno plaćen? U poslovnom svetu, ovaj balans je jako važan jer jemči svrhu, moć i garanciju jačine i značaja određenog posla.
          Kod nas, ovo ima poseban značaj jer se svojim obezvređivanjem kako u društvenom sistemu, tako i ekonomskim obezvređivanjem bukvalno gura ka granici gde će svako racionalan postaviti pitanje ukoliko želi da se bavi ovakvim poslom a od kojeg zavisi i naša država, zašto time da se bavi? Šta od toga može da dobije uopšte? Na taj način nam se slabi država, i neko očigledno puni svoj džep debelo – na račun života svih ljudi u državi.

74MP900411690

  1. FAKULTET JE DRŽAVA.
    Ljudi koji se školuju na fakultetima su uglavnom vodeća elita svih država. Pa samim tim, dolazimo do zaključka da od kvaliteta školovanja ovih ljudi i ove dece (konkretno i mene među svima njima) upravo i zavisi moć jedne države.
    Naša zemlja ima zanimljivu politiku i po ovom pitanju.
    Iz budžeta se školuju inostrani državljani (što, priznaćete, ne postoji nigde u svetu) i gomila ljudi iz unutrašnjosti Srbije koji se bukvalno spremaju za eksport iz države. Dakle, PDV-om plaćamo karijere ljudi koji će privređivati drugim državama, a nas će, svojim postojanjem, opljačkati.
    Moja organizacija nije politička, i ne zalaže se za politička pitanja tako da kroz ovu tezu neću takva pitanja ni sprovoditi. Ovo je više tužno nego što ima bilo kakvog dodira sa politikom, čak je toliko tužno da se stvarno zaista zapitate koliko ćemo mi još trajati sa ovakvim stanjem sistema?
    Ljudi koji nisu školovani, imaju prava na funkcije koje su nužno namenjene ljudima školovanim upravo u ovim visokim ustanovama baš zbog opterećenja i pritiska koje te funkcije podrazumevaju i samim time se obezvređuje čitav državni sistem i stablo.

Kako ovim eksport sistemom, tako i bolonjom, kako pritiskom i napadom privatnih fakulteta i neznanjem na znanje, tako i neškolovanim kadrovima, svi zajedno učestvujemo u upropašćavanju sistema u kojem živimo prvenstveno mi pa posle i naša deca i njihovi potomci.

Ova polemika i moje teze nisu politika. Politika je sistematsko razaranje visoko-školskih ustanova u našoj državi. Ovo je nešto mnogo važnije od politike. Ovo je oduzimanje prava praznim tablama da budu popunjene. Običnim ljudima da postanu neobični. Jednostavnim ličnostima bez smera da se usmere. Ljudima bez inspiracije da planu u punom sjaju. Državi kao porodici, da ojača. Nauci, da živi.

I sve dok studenti ne budu shvatali da fakultet nije obična škola iliti nastavak srednje škole kako smo u tezama sproveli, dok profesori budu odustajali od borbe koju oni razumeju a sa kojom se samim time najbliže suočavaju (i ostali akademici koji su svesni stvari kojih uglavnom prostiji društveni slojevi nisu svesni), dok država u svemu ovome bude gledala isključivo interes (novac, pobedom privatnih fakulteta), ostaćemo sakati i čekati da bude još gore nego što jeste.

sgambbfnxjoprt8wi8m6

Nauka je nešto na čemu počiva i od čega direktno i apsolutno zavisi čitava civilizacija, a kultura je nešto od čega pasivno zavisi čitavo društvo i njegov nivo. Društveni sistem vrednosti gde se pevanje i šutiranje lopte, vožnja automobila ili slične proste radnje vrednuju zarad marketinga milionima dolara više nego ono što je najvažnije i svakako stalež iznad svih sportova, a to je – nauka, je društvo koje je u jezivoj krizi i koje je blizu apsolutnog rasklapanja.

Za stotinak godina ovakvim sistemom u našem društvu biće toliko glupih, neukih, nezainteresovanih ljudi da će praktično onaj 1% bogatih ljudi biti 0.01%, a ostatak siromaštvo, nemaština i glupost.

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s