Negde između ljubavi i sna


Pravo da ti kažem nisam baš siguran da je to tako. Nije to možda bila ona, to je bila neka druga dama. Neka druga, vrlo slična. Kome? Ona je prošlost nesrećniče. Sećaš li se? Obećao si mi da se više nećeš vraćati na to! Toliko smo dugo vremena razgovarali one noći baš o toj stvari, zar ćeš se usuditi sve to da porekneš? Rekao si da je kraj. Ne prelaziš li valjda i ti preko svoje reči? Neka bude tako kako si rekao. A Hajnc?
Ko je ona uopšte? Zašto je toliko dugo spominješ? Zar je vredna?
Bože.. mučio sam se i večeras ovim pitanjima. Opet se pojavila tako u snu, nestala i zatamnila realnost. Naveče se sav isprepletan raznim mislima raširim na svom krevetu i poželim da brzo zaspim. Nekada tako provedem čitavu večnost. Želeći samo to.. samo gledajući kroz mrak i razmišljajući o njenoj pojavi. Čarobna je. Ne znam šta predstavlja i kako da je opišem. Taman eto, što se raziđem od raznih misli i pomislim da sam nešto shvatio i preboleo eto ti neke nove, neke koju ne mogu tako mudro da opišem i shvatim, kao i prepričam slično kao prevaziđene. Dođe nova, nova čin. Novi osećaj. Nova nesanica, nova glava prepuna informacija koje žele da odu, a ne mogu. Traže odgovor. Nekada pomislim, što zaista tako i jeste, da on jeste zapravo u meni, ali me uvek sledeće pitanje opovrgne i postanem nesiguran u sve što sam do tada pomislio.
Odlučim da legnem i gledam u prazno, čekam da svane i utonem u san od umora kapaka koji više ne mogu izdržati to mučenje na koje ih stavim svaku noć u koju se upustim na sličan način potpuno trezan jer retko popijem nešto u poslednje vreme. Alkohol nije odgovor.
Besan sam na sebe. Toliko žena Hajnc, a ni jednoj ne želiš da priđeš i da joj pustiš koju reč i misao. Zašto? Zar je moguće da te nijedna ne razume? Nije to.. razume sigurno. Ali ne kao ona, ne kao ova čar. Ne kao ta dama. Crna dama. Ona najlepša, „najcrnja“, najnežnija. Ona koja se ne sreće često. Tako je slična onome što želim, a opet daleko od toga. Ona nije tu kao sve ostale, i ne vidim je tako. Ona je drugačija. Ne želim je uz sebe na taj način na koji mogu zamisliti moju prijateljicu od sinoć, prolaznicu sa finim osmehom, novu poznanicu. Ne, nikako… Ona je sama po sebi i toj pojavi u snu posebna.
Dok sam u sebi čeprkao slične misli i, dabome, mnogo dublje koje katkad zaboravim pa ih ne stavim na papir, nešto je palo tamo dalje u mojoj kuhinji.
Stara vaza srećom. I ne znam zapravo kako. Soba je bila prepuna tromog i ustajalog mirisa, ništa nije bilo puno energije i nade. Sve je bilo stalo, kao i sinoć.
Ustajali miris i tišina budili su čudan umor u meni, budili odustajanje od života… odustajanje od najjednostavnije radnje koja se može zamisliti. Roletne su bile sinoć kasno spuštene nakon mog dolaska, zavese isprepletane i ponižene jer ničem ne služe, stvari razbacane u ugao, kaiš okačen na radni sto, košulja i kaput bačeni na sred sobe.. Smrdeli su na duvan i dugu kafansku noć. Svega se odlično sećam, nisam puno pio.. možda dva dupla konjaka i neki specijalitet kuće, častili su mog prijatelja Elroha.
Volim kada se desi to, da ujutru ne znam ko je ona i ne sećam se šta se desilo… ali retko se tako nešto desi nabrzaka i u tome mi najmanje pomogne alkohol, pa se ni ne trudim više. Kada je sretnem i još, pričam sa njom satima, ne mogu da se otarasim ovog osećaja. On me proganja i prati neprestano i stalno zapitkuje „šta to ti vidiš u njoj? Sebe?“ Zaista. Moj drugi glas nekad je u pravu… samo ga treba uvek poslušati. Malo je alav, znate, koliko god mu puta odgovorite postavljaće vam sve teža pitanja i tako u nedogled dok potpuno ne izludite ili sipate sebi još jednu čašu oštrog konjaka i utišate svako nebitno pitanje, izađete ispred kafane potpuno sami i udahnete svež vazduh ove divne noći u kojoj se osećam živim. To često činim. I eto, mislim da ako moj francuski prijatelj konjak oduzima koji minut života, ovaj osećaj ga produži za nekoliko dana. Oplemeni, ohrabri ispuni nadom i ljubavlju. Iako si potpuno sam i dišeš kao i svi ostali, možda srećniji od tebe. A i ne treba mi ga puno, uzmem čašu dve, iz ljubavi. Obožavam njegov marljivi ukus, podseća na hiljade sati rada dok se on sam ne načini, stotine ljudi koje ga sačine nimalo škrto u kvalitetu! I taj divan opojni, duboki miris.
U poslednje vreme …često ostavljam. Prošlog meseca ona srećnica Merliz iz severnog Hanovera, starija od mene dosta, našla je svoju pravu kartu. To je „daleko od mene“. Toliko laži i kvazi-iskrenosti u tom pogledu, a mislio sam da mi je prijatelj, znate, pre svega nego neka nazovi devojka ili možda čak buduća supruga. Video sam duboko u njenom oku biser, dve suze i tri prazne duše. To su bila tri muškarca koja plaču. Ove dve suze, običan su simbol devojke, koje sve plaču vrlo lako i povodljivo, dok muškarac teško zaplače, i kad to učini ima dubok i jak povod koji ne može da se opiše rečima.
Zato je bilo tri muškarca. Sva trojica su plakali. Toliko tuge u jednim očima ne mogu da gledam. Samo zamišljam cele te duge i prazne misli i priče svih tih mojih „prijatelja“ kroz njen dodir, ljudi koje je ostavila a nešto su iskreno osećali prema njoj a ona prema njima ništa jer ni ne zna šta to znači i predstavlja. To njoj neumitno nije ni važno.
Njene divne zanosne usne smrdele su na prevaru i iskušenje. Prelepo telo na lakomost i neverstvo. Njen osmeh toliko je podsećao na onaj kasirkin, kada ti odaje počast što si samo još jedan nebitan kupac i deo njene muke i radnog vremena od šest ujutru. Nebitan si. Nije kao neke moje drugarice, zanosna i zgodna, ali pametna i osećajna. Ona je prazna i ofucana, dugo korišćena i laka. Sve to vrlo mudro prikriva i izigrava nevinu devojku sa trideset i kusur godina, prelepe kože, mladolikog lica bez bora i divnih dugačkih lopovskih prstiju koji podsećaju na svu tu podlost i iskvarenost.
Morao sam da se trznem malo, dugo sam sedeo na krevetu i lebdio u svojim razmišljanjima, pa hajde, ionako ih izgleda sam potpaljujem sada svim ovim, do malopre su bila mnogo tiša i razgovetnija. Volim kada ćute.
Ćutala je tako i moja soba. Vrata ulazna ponekad su pucketala od starosti drveta i čuo se koji glas kroz ključaonicu od prolzanika kroz hodnik ili nekih dostavljača, ko će ti to sada znati. Ćutala i zvala da otvorim ovaj prozor ispred sebe, prozračim je i izađem na divan prolećni dan. Sasečem ovo bolno razmišljanje koje me neprestano vrti u krug.
Otvorio sam prozore, namestio krevet i spremio sebi nešto za jelo. Danas nisam išao na posao i nisam nigde žurio. Nije mi bilo stalo da se vidim sa hiljadu ljudi sa kojima inače nemam vremena da se vidim u toku nedelje zbog posla, samo sam bio usporen jer to tako volim. Bio sam što sporiji kako bih se odmorio i osećao slobodnim taj dan, kao i svakog vikenda koji tako srećno zaradim otvorenih ruku. Samo da bih disao i bio sam, samo da bih se opustio u samoći i razmišljanju, doveo sve u red i vratio u borbu.
Upalivši mobilni telefon stigla je gomila poruka. Ana, Bernard, Ketrin, Vels, vlasnik galerije sa trau-hofera, vlasnik hotela iz Berlina, suvlasnik poslastičarnice preko puta.. i mnogi drugi. Dođe ti da obrišeš sve. Muka mi je tog zvuka. Svako pita nešto dosadno i tmurno, niko ne pita kako si i jesi li fino spavao?tumblr_muw713bLTW1rmzp2do8_r1_1280 Tu je bila i njena poruka. Nemam njeno ime, plašim se da ga upišem, imam samo broj, koji dobro znam napamet. Iščitavajući brojeve već sam video njeno ljupko lice. Njen puni i prelepi osmeh, njene divne oči u kojima se obasjava sloboda, lepota i večnost.
Poruka je glasila: „Kako ste spavali Hajnc? Jeste li dobro ovih dana? Ne viđam vas često kod nas u kancelariji. Upravnik vas je baš malopre pominjao… kakav bednik, samo priča obratno i meni i vama! Bio je tu i vaš prijatelj Rauhrajzer von Diereg, onaj čudak iz Stokholma kojeg smo upoznali zajedno u gradu, sećate se? Dođite, volela bih da vas vidim. Donesite mi one čokolade koje ste obećali, volela bih da poklonim nešto malenom komšiji, napunio je jednu godinicu! Javite se što pre možete.. imam puno toga da vam pričam, mnogo što se dogodilo. Molim vas da dođete što pre!“
Volim taj broj i par njenih toplih reči. Nikada ne lažu a opet polažu toliko pitanja u meni.. Uvek se osećam čudno i prazno kada čitam njene poruke kakve god bile. Ne volim kada mi se obraća, to mi upropasti dan, sedmicu, ne razumem taj osećaj i nekako mi je lakše da bežim od njega. Tako uglavnom i bude i često odgovorim kroz kratku rečenicu iako bih razvezao celu lektiru vrlo rado i nimalo škrto jer bih za nju učinio podosta. A ko je ona? Ne poznajem je dugo, upoznao sam je kod svog upravnika, i to ne onog pravog već onog iz novinarstva, tu radim za nazovi bagatelu jer mi stvarno daje smešne svote novca. Ali volim taj posao, jer volim da pišem razne članke. Ona je njegova desna ruka i radi kao reporterka, često je sretnem i na ekranu, pa zato i ne gledam televiziju uopšte. Zamara u svakom slučaju ali ako je sretnem bude mi čudno i nesnosno.
Ostavio sam mobilni telefon kod kreveta i završio sve što sam započeo po stanu. Pogasio sam sve dosadne aparate pa zatvorio sve prozore i vrata i izašao napolje.
Ne znam da li i šta da joj odgovorim. Zašto se uopšte mislim oko ovoga? Još mi je nejasnije to moje premišljanje! Ona mene ne interesuje uopšte ali opet… ne znam. Ovo je teško i često mi se desi. To njeno obraćanje uvek mi pukne šamar. To je osećaj koji sve više prepoznajem. To je želja da joj kažem sve što osećam i začepim svoja bezobrazna usta samo gledajući u njene oči koje će tada dati sud svemu tome što sam upravo rekao. Taj pogled je bio pravedan i oduševljen kao i skoro svaki ženski kada sluša moje rečenice, ali ipak poseban i fin, pravičniji i iskreniji. Ali šta da kažem pobogu? Kada ne znam ni šta osećam?! To nije ljubav ni čežnja, to je više neko razumevanje i tolerancija. To nije strast niti želja za bilo čim divljim ili neostvarljivim tako brzo, ne… to je nešto blaže i finije, nešto lepše i prozirnije, nešto tako blago, između prijateljstva i ljubavi. To je.. nekada želja samo da je zagrlim i tako držim dok joj ne dosadi i upita me „šta mi je“? A nekada i ona neopisiva želja da okusim te divne usne koje tako pitomo govore sve što misle, nežno ih pripojim svojim i nasmejem i mene i nju nakon tog događaja, onako toplo, iz srca. Nekada ništa od toga. Nekada samo prazna želja za razgovorom i njenim osmehom pa pozdravom iz daljine.
Tu iskrenost bih mogao da opisujem duže nego bilo koje svoje putovanje i pejzaž koji sam video krstareći po celom ovom svetu i opet vraćajući se svojoj domovini. Te oči u kojima sedi ona koja razgovara sa mnom, bez ikakvih ljudi. Oči u kojima nema suza i uplakanih muškaraca. Oči pune nade i dobrote. Preterujem li? Sav se naježim kada me gledaju… ne mogu dugo da im budem suparnik i držim pogled na njihovom nivou. Tako su lepe. Obrazi im često smetaju kada se nasmeši, ali tako naprave jednu lepšu kombinaciju… jedan dugačak osmeh koji ugreje čitavu prostoriju, makar bila veličine najvećeg stadiona na planeti. Onda vrlo brzo i progovori, uvek smelo i pričljivo, i toj slici doda još nešto… što sve upotpuni i ispuni još većom i lepšom lepotom. Hah, lepšom lepotom… znam, gubim se. Ali šta bih rekao? Ni sam ne znam kako bih to objasnio.
Uputio sam se ka kancelariji u centru, na mom redovnom poslu.
„ Gospodine Hajnc! Sve najlepše, čuo sam da vam je brat postao srećnik! Čestitke!“ – Hvala, hvala.- Odgovorih na pitanje jednom kolegi ispred zgrade koga ranije čak nisam ni primećivao, kakav bre brat? Kako on zna za to? Uostalom, nebitno.
Sedeo sam nekoliko sati pregledajući papire i sve vreme mislio o poruci i njoj. Želeo sam brzo da je vidim i zagrlim, pričam sa njom bar do kraja ovog dana i zaželim laku noć ili slično. Bože… ostavio sam papire. Bacio sam ih sada besno na sto udarivši i pridržavši se za krajeve ogromnog pisaćeg stola. Kakav sam ja to čovek? Zašto baš da mi se ona sviđa? Jel moguće da mi se ona sviđa? Vara li ovaj osećaj? To je nemoguće!
Ne mogu ovako više… boli me glava ponovo. Gde su Veronika i Ejlres, francuskinje koje ti se toliko dopadaju? Zašto o njima ne misliš idiote? Veronika je francuskinja, fino vaspitana, tvoje je godište, učtiva je i ceni te.. voli da provodi vreme sa tobom. Ejlres da ne pričam, jedva čeka da te vidi kretenu. Takva devojka, onakav stas je retkost. Te oči i ta duga gusta kosa sa pramenovima plavuškaste boje. Kao magija je, ne možeš da skineš pogled sa nje. Ustao sam besno i udario se o vrh stola. Jako me je zabolelo… prišao sam svom kancelarijskom šanku i sipao konjak do polovine čudne imućne čaše sa debelim dnom. Podigao sam je vrlo lako i prepuno snage ispio naiskap sve do dna.
Pustio sam čašu na kristalni poslužavnik koji je stajao na šanku i vratio se za sto.
Držeći se tako za glavu čekao sam da prođe današnji dan. Šta se to dešava? Ko je ona… šta ona traži u mom životu, zašto sam je uopšte upoznao? Ona je običan nesrećnik i kancelarijski crv mog šefa iz „nemačko-francuske štampe“, glupavog kretena kao što je i ona verovatno, potiču iz istog mesta, slepci, provincijalci, nikada ih nisam voleo… ona je sve suprotno od mene, ona nema život kao ja… ona je … bespotrebno sam dodavao uvrede i gluposti a znao sam da je sve to netačno i nebitno, već samo opravdanje za moj strah što je svakim pogledom sve više cenim i osećam vrednijom. Ovakve reči u mislima mogu samo da izgovorim besan na sebe što mi ništa nije jasno. Celu priču rešava njen pogled i pitanje „Jesi li dobro? Nedostajao si mi.“ i moje srce kuca drugačije. Ono kuca i diše još iskrenije od te beznadežno beskonačne iskrenosti glasa i tih očiju koje te gledaju dok im ne odgovoriš na pitanje kao siročići.
Ali nije to takav osećaj.. to me i buni. Nije osećaj kada se zaljubim u neku devojku stvarno. Ovu devojku ne gledam tako.. ne mogu da je gledam tako, nije mi interesantna na taj način. Ona je nekako posebna u svakom slučaju od njene pojave u mom životu do svega što smo upoznali jedno kod drugoga uz bezbroj kafa koje smo popili skupa u kafeteriji u njenoj zgradi na poslu gde sam najviše odsutan a trebao bih biti tu češće, no izbegavam namerno zbog nje. Njen razgovor me leči i ubija u isto vreme.. a osećaj posle toga pokopa i ostavi duboko u snovima i raznim nerazjašnjenim glupostima toliko dugo da izludim kao i sinoć. Ništa strašno. Proćiće.. Ali neće. Ne prolazi. Želim da joj kažem to nešto, ne znam šta je, i da zauvek prestane. Želim da se vratim svom starom životu i budem stran, jak, slobodan, želim da ponovo budem odbojan, leden, nedodirljiv. Šta je ovo? Zašto je tako zla… Sve to sprečava. Moj spokoj je nestao.. Neka ide od mene!
Kada prođe sedmica, dve, zaboravim polako na nju… pogotovo ako prođe mesec dana. Nekada ne mislim na nju ne znam zašto, nekada često. Češće nego što treba. Zato ne mogu da definišem sebi. A imao sam iskustva sa stotine žena svih boja i ukusa. Dopada li se ona meni, zaljubljen li sam ja u nju ili je nešto drugo u pitanju?
Bože, Hajnc. Savladaj se! Šta osećaš? Voliš li je? Ne pobogu… toliko je mlađa od mene. Ne mogu to… ja… u stvari i nije toliko mlađa nego, fiksno ne mogu … nešto nedostaje da bih mogao da je volim i gledam kao moju željenu, moj sledeći pokušaj za budući spokoj. Nije to.. Šta je onda?
Kuckanje u vrata završilo je ovu moju misao na koju verovatno ne bih ni imao neki srazmeran odgovor koji bi sve to zadovoljio. Uostalom razmišljam u krug već od sinoć.
„ Hajnc idijote! Šta radiš to kretenčino!? Šta ti je pobratime reci mi! Šta te muči jebem li ga ja više! Reci više… boli me da te gledam tako čoveče reci mi!“
Tako je energično ušetao u sobu iako je bio poprilično debeo čovek i naizgled mrtav
-Šefe, ne znam… ne znam šta je. Izgleda da sam se zaljubio u dušu jedne devojke.
Kako me je čudno pogledao, bilo mi je smešno na trenutak.
„Dušu? Jesi ti lud budalo? Kakva duša koji kurac… zreo si muškarac odavno… oćeš za dušu da je uvatiš? Jel bar lepa majke joj? Kako izgleda? Video sam te sinoć u baru preko puta mog hotela hahah švačerčino! Šta je? Pojela maca jezik?“
Nasmejao me je nesrećnik… to je moj šef. Debeli Golcnirk, jedan divan čovek ali ponekad vrlo bahat i površan. Mada, vrlo je fin prema meni i uvek marljiv, ruku bi dao za mene i moj rad u ovoj firmi. Uvek je tu da pomogne! I kad sam bio bolestan i zdrav bio je pred vratima i kucao, šaljivo psovao i uvek izazivao osmeh u meni. Jedan kralj kako bih ja to rekao… veliki kralj.
-Ne,ne… to su mi neke prijateljice. Znam, poprilično su lepe i zgodne. Ali, one su za vas mlade gosn Golc, mada opet … divne devojke, obožavam ih. Sve me gledaju kao prijatelja vrlo posebnog, sve tri. Mada sam spavao sa svakom od njih… čudno ali ne znam, tako je. Sada smo prijatelji i uvek im pomognem koliko god mogu. Nemam više interesovanja za tako nešto… retko se desi da bude bližeg kontakta i to… ne brinite nisam švaler! Namsehaj se blago.
„ahahha Svakako Hajnc, svakako fine i lepe! Da, da. Pogotovo ona visoka smeđa. Divna je. Elem. Šta te muči budalo! RECI!“
-Da li vam se desilo da nekoga zavolite a da ne znate zašto?
„Stoput! Dalje!“
-Da li vam se desilo da to nije prava ljubav već nešto što ne možete da opišete?
„Jeste… želeo sam da je odvedem u sobu i objasnim par stvari!“ Na to sam se malo namrštio a onda nejasno nasmejao na ovu mušku šalu i nastavio..
-Da li vam se ikada desilo da ne želite ni ljubav ni prijateljstvo i hoćete nešto srednje između toga… ne znam kako da vam opišem, nešto između poljupca i stalnog razgovora dva duga poznanika?
Golc se namrštio i uozbiljio. „Jeste. Desilo mi se. Ali šta je to između, jel to ta duša? Zar vam nije prijateljica ta devojka o kojoj pričate, znate li je uopšte, ko vam je ona?“
-Ona je moj… san, pravda i realnost. Ona je duša koju želim da slušam i ponekad poljubim ali ipak odaljim od sebe jer znam da nije za mene. Ona je nešto stvarno posebno.
„Ne razumem u čemu je problem! Poljubi je čoveče, ko bi tebe odbio? Sećam se za onu kučketinu šta si radio, pa sve žene bi dale sve što imaju za takvu budalu kao što si ti!“
Nasmejao sam se ovoj šali iako sam duboko u sebi znao koliko moja iskrenost i ljubav svakako nemaju tolikog smisla koje im priznajem.
-Ne znam da li želi. Ne znam da li bi me razumela… kada bih joj sve objasnio mislim da ne bi želela da priča više sa mnom. A u drugu ruku mislim da jedva čeka poljubac.
Golc me je pogledao duboko u oči. U njima je sedela ona nameštajući svoju dugu tamnu kosu. Gledala je i njega i ubrzo probudila razumevanje u svemu ovome. Video je i on u njoj sve ono što mu nedostaje, ali ne i to što bih ja video. Devojku, koju ću sigurno i večeras sanjati ponovo nejasno i ćutati pred njom kao poslednji stidljivi prvak sve do kraja večeri, kao maleni smešni prvak koji laganim koracima upoznaje neki novi svet koračajući u svoju novu školu noseći sa sobom prvi ranac, pernicu, olovčicu i gumicu sav uplašen.
Gledao ju je vrlo bestidno, pravo u oči. Smeo je to! Ja mu zavidim. Ne poznaje je…
„Razumem.. Razumem zašto kažeš duša. Mislim da shvatam…“
-Nadam se.. ponekad pomišljam da ludim. Niko ne može da razume da je ljubav nešto neviđeno i neshvatljivo. Kome da ovo objasnim šefe? Šta da joj kažem?
„Ćuti. Nemoj ništa… budi srećan što imaš priliku da čitaš i gledaš te divne oči i slušaš simfoniju njenih ljupkih rečenica… mora da je voliš mnogo čim si tako tih ovih meseci. Mora da ti baš ništa nije jasno..“
-Ne volim je… a i volim. Ne znam. Voleo bih da mi pomogne. Razumete? Ja nju ne mogu da volim, ne smem! To nema smisla! Ja bih trebao da volim Veroniku! Voleo bih da mogu da joj kažem sve ali ne smem. Ona je jedina devojka kojoj ne smem. I ne znam ni sam zašto.. valjda jer ne vidim smisao to da kažem! Sve ostale su vrlo jednostavne i lake za takve stvari… jedino je njoj svaka rečenica skuplja ako ikada pomislim nešto slično ovom razgovoru šefe. Hvala vam na brizi … biću ja u redu.. Verovatno će se nešto razumno desiti i shvatiću šta nije u redu… ne bih da vam pričam ko je i šta je. Komplikovano je… sve je oduvek komplikovano i vrlo sklono greškama. Ali, pomoćiće mi ona, ako je ko tu da pomogne… da, to je zaista ona.
Razišli smo se vrlo brzo pa sam pokupio svoje stvari, ugasio lampu i zaključao kancelariju pa došao ponovo u svoj stan. Samo što sam ušao čuo sam kratko kucanje na vrata. Otvorivši ista, imao sam šta i da vidim.img_1949-edit
Duge nevešte noge u finim crnim čizmama nastavljene crnim čarapama do početka kratkog ljupkog divnog tamno crvenog kaputića isprepletenog vezicama i otvorenog na prsima tako da se vidi prelepa bela košulja koja je skrivala njenu lepotu od nevažnih prolaznika i gasila znatiželju, a stavljala cenu koja je neupitna.
Njena duga crna kosa koja je stajala vrlo mirno uz delo, dugi prsti.. koji su mirisali na iskrenost, za razliku od onih pre pomenutih, koji luče podlost i prevaru. Prelepe oči su me gledale nimalo povučeno i vrlo brzo promolile rečenicu iz tih njenih mekih usana..
„Hajnc! Zašto ne dolazite? Prošlo je mesec dana! Ne odgovarate mi na poruke, ne javljate se na fiksni, ne odgovarate na poštu, šta je problem?“ Iako rečenica zvuči poprilično besno ona je to izgovorila tako lagano i saosećajno da me je umirila čim je završila tu svoju rečenicu. Morao sam da odgovorim. Šta da joj kažem? Sav sam se zabezeknuo ovim prizorom. Teže sam i disao čoveče, sada u svoj nejasnoći se pojavljuje meni pravo u lice! Kakva bahatost! Kako da odreagujem ovde pobogu? Hajnc nemoj da usereš! Nemoj sada, nemoj ovo! Ona ne zaslužuje ništa loše!
-Dobar dan.. u stvari, ćao. Kako si? Prestani da mi persiraš molim te…
Nasmešila mi se i prihvatila mi ruku. Tako ju je nežno uhvatila a sav sam se zaledio.
„Zašto ste takvi, šta se desilo, da nije nešto strašno? Znala sam! Došla sam da vas vidim…. želela sam da pričamo, nedostajete mi baš tamo, jeste li primili moju poruku jutros?“
-Jesam, jesam.. da, izvini… Izvini madmuazel moj… žao mi je. Ne mogu da se nosim sa ovim… teško mi je.
„Šta vam je, jao bože da niste bolesni?“ – Nisam pobogu… dobro, možda i jesam, ali od ljubavi.
Nasmešila se i uozbiljila vrlo brzo potom. „Kakve ljubavi?“
-Čudne madmuazel. „Dobroo, recite, kako vam mogu pomoći? Gde je bre ona? Šta vam je uradila… to jest šta ti je uradila, jel to ona kučka od pre? Ja ću je lično zadaviti? Nemoj da si tužan, ima tome leka sigurno!“
-Ima.. u tebi madmuazel. Sva se naježila. Osećala se tako krivom i bespomoćnom. Gledala me je uplašeno i sve ono što je ikada postojalo između nas kao da je za trenutak nestalo i palo u prošlost. Zatvorio sam oči i ispustio suzu prihvativši se ulazna vrata i pomislio da je sve gotovo i zauvek nestalo… a na to vrlo polako, ali prisno osetio sam u tom mraku.. te usne koje su se tako blizu približile i molele ono što sanjam noćima, da ih poljubim. Prihvatio sam ih usnom, prvo jednom pa onda obema vrlo lagano i nežno i potonuo u poljubac koji je jedini bio lek ovoj čežnji, i odgovor na sva moja neubedljiva i duboka pitanja. Stegao sam je oko pojasa i približio svom nenaspavanom telu a njene ruke su mi bile oko vrata i obasjavale svu onu iskrenost iz priča u mojim snovima.
„Jel to bio problem?“ Nasmešila se. „Mogao si da mi kažeš.“
-Nije to… samo, ne razumem ja ovo ništa… ali rešila si mi dilemu, hvala ti.. mnogo je lepše nego u snu.. Na to se ponovo nasmejala još slađe. „Da,da… ali kako kada ja i ti ne možemo da budemo zajedno budalo? Moram da se udam za Čarlsa, Mejerovog sina..“
-Znam da ne možemo. Ćuti. Ni ne moramo… samo sam želeo da ti kažem da mi značiš puno i da ne želim granice sa tobom. Hrabra si.. hvala ti na ovome. I dolasku i poljupcu… ali šta da radim, nisam mogao drugačije. I ti si meni nedostajala.. i želim očajnički svaki dan da odem do štampe i sednem kraj tebe pa čavrljam satima.. Znam, sve znam… Samo ćuti.
Ponovo sam je stegao i poljubio isto onako mekano i tanko kao prvi put, uz mnogo pažnje i marljivosti prativši svaki njen uzdah i treptaj.
„Slažem se. Praviću se kao da se ovo nije desilo… ali ću svesno biti ponosna što jeste.“
-Misliš li da je ovo neka ljubav?
„Neka sigurno jeste… jaka i neobjašnjiva. Ali neke stvari, ne mora nikada niko da razjasni da bi one postojale. Zar ne? Neka ovo bude tajna, koja će ti pomoći da večeras konačno spokojno zaspiš.. Neka ovo bude naš trenutak negde između ljubavi i sna.“

Tekst je originalno napisan:
17. Februara, 2014.
Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s