To sam ja, ne ti.


Nisam za ovo kriva ja. Sada si za ovo kriv ti. Dala sam ti ljubav, osmehe, poljupce, dala ti ono poverenje koje nikom ne dajem i koje sam prvo tebi poklonila. Dala ti svoje ruke, svoj struk da se pridržiš, a ti? Uzeo si mi jedinu stvar koju sam imala a da ti ne pripada, moju slobodu.
Nije prava ljubav ona ljubav koja pokreće rat, koja pokreće suze, koja izaziva bol, od koje ljudi umiru, od koje čete stagniraju. Nije prava ljubav oproštaj koji je nada, niti pozdrav koji je sutradan dobar dan. Ništa od toga. Najmanje je ljubav, nekom oteti slobodu.

Nisam kriva što sam ti prepustila bilo koji dah bez svog mozga, nisam kriva što sam verovala svojoj mašti i tvojim rukama. Nisam kriva što sam dopustila da kada me poljubiš, ti budeš i prvi i poslednji. To niko ne zaslužuje. To je moja sloboda.

Zamisli da ti je neko zabranio da hodaš, da jedeš ili pevaš, zamisli da ti je neko naredio da sedneš kada ti se stoji ili plačeš kada si srećan, samo zamisli.. i odgovori mi – „ da li je to prava ljubav?“.  Koliko si me stvarno voleo?
Ni jedna novela niti roman, ni jedan film niti drama ili pozorišna predstava, ne završava se ropstvom, ne završava se suzama jer svi ostaju zarobljeni. Neko tu mora da ode. To neko, to sam ja.

Lanci koje imam već dve godine, teži su od mojih ruku. Misli koje imam, teže od moje glave, tuga koju nosim, siva boja u mojim velikim očima. Koliko si me stvarno voleo? Nisam ja kriva za to. Kada nekom daš poverenje, i voliš ga, on to poverenje treba iskoristiti da na kraju, kada bude teško pusti, tvoju ruku, tvoje srce, tvoj vrat.. pusti i ostavi te na miru, da budeš sam. Ti to nisi uradio.

Postala sam plen. Mesto za ismevanje. Meta za promašene slučajeve. Prijatelj za neprijatelje. Nisam imala sigurnost, hrabrost, nisam imala želju, nisam imala samopouzdanje. Sve to, ostalo je kod tebe. I sada, kada te pogledam, opet mi to ne želiš vratiti? Voliš li me? Vrati mi slobodu, moje ruke, moje telo, moju iskrenost i poštenje, vrati mi tugu i sreću i pusti me da hodam dalje. Ja ne želim novi život, ja želim svoj život nazad. Ne želim novi list, želim svoj stari natrag.

Slušao si moje suze? Ne verujem. To su bile tvoje. Plakao si jače od mene, zato što si sam sebi važniji od mojih očiju, od mog srca. Moje suze nisu krupne, one su sitne, ali kao takve i kao takav koji me voli kako kažeš, trebao si ih čuti.

Sada je kasno. Sada si ti kriv. Ali da ti ne dužim.. ja nisam ni prva ni poslednja koja je izgubila svoju slobodu. A od kako smo rođeni, živimo boreći se za nju. Od kako je sveta i veka, svi su se ljudi borili samo za nju. To je najvažnije. Ljubav i sloboda. Ako sloboda nestane, ljubav nikad nije ni postojala. Ako osmeh nestane, sreća nikad nije ni bila u meni. Ako boja nestane, nikada mi nije ni bilo lepo. I znaš šta? Svaka priča je lepša kada se završi na vreme, svaki film kada se ne napravi par nastavaka, svaka serija koja se ne produži iznad 200 epizoda. Trebao si prestati.

Sada te više ne razumem, ne poznajem. Upropastio si ono što sam volela, što sam želela sutra sa žarom zvati ljubav. Oduzeo si mi mogućnost da se nasmejem na nešto što si lepo uradio, na nešto što smo lepo proživeli. Nisi želeo da mi daš nazad moju slobodu.

Ali, ima dobra vest. Sada nisam rob. Moji lanci više nisu tesni, nisu teški i nisu od gvožđa. Jesam smešna i izgledam slabo, pogotovo tebi koji me hraniš u svojoj tamnici i ne daješ ključ koji sam ti sama dala. Jesam, ali pronašla sam ga. Ovaj ključ otključao mi je vrata od kojih svakim korakom imam sve više svoje slobode, onog što mi je pripadalo. Taj ključ, dao mi je više nego što si mi ti oduzeo. Prelep je osećaj, ponovo udahnuti vazuh van tamnice, ponovo staviti osmeh nakon plača. Ti si kriv, zato što više ne postojiš za mene. Ti si kriv, zato što moja sloboda sada nije veća nego je sama pravim ispočetka. Ti si kriv što sam na početku a ne na kraju, što sam na prvom stepeniku a ne na poslednjem. I hvala ti za sve to. Znaš.. i pored svega sam te volela, ali neka i to ostane u toj tvojoj tamnici. U mom životu, sada više ne postojiš. Izbrisao si svojom pohlepom svo sećanje koje svakom pripada, našu prvu ljubav, nešto što nam je trebalo biti sutra priča nekom, ko bi nam poverovao da nam je detinjstvo bilo lepo. Pored sve slobode, obrisao si mi i pravo na to. Sada si kriv, ali ja tebe nikada neću zarobiti. Ja sam tvoj ključ davno vratila. Moja duša nije lopov, nije pohlepa. Ona je uvek bila iskrena.

geometric-staircase1

Sada si ti kriv, što u mom životu više ne postojiš. Tuga, suze i lom, nisu moj život i ono za šta sam se rodila. Moj život ću sama ispisati, sama izmisliti.

To je moje pravo. To sam ja, ne ti.

 

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s